ЉИЉА ЛУКИЋ, НОВИНАРКА У ПАТИКАМА

Упорност, редовност, као и велика жеља у остварење циља Љиљини су главни помоћници. Уз њих су, како каже, резултати осигурани, а с њима и диван осјећај задовољства.

Трчање, спортска активност с понајвећим здравственим бенефитима, а за коју није потребно неко посебно знање, нити искуство, па чак ни превелики буџет, полако, али сигурно, осваја и Бијељину. Штавише, све је више оних који се трчањем почињу бавити ,,изненада“, без икакве претходне спортске навике и у врло кратком року од пуког одржавања форме дођу до врло импресивних достигнућа у километрима. Тај тренд, како је потврдила једна од чланица тркачке заједнице нашег града новинарка  Љиља Лукић, осликавају и подаци с полумаратона и маратона у региону на којима је све већи број и наших суграђана.  

Осим тога што је све већи број ,,нових“ тркача општи свјетски тренд, може се рећи да су у Бијељини велику улогу у популаризацији ове активности одиграле тзв. школе трчања. Тако је почела да трчи и Љиља Лукић.

-Било је то прије четири године. У школу трчања сам отишла да урадим прилог за медијску кућу за коју радим, а која је почињала поводом Осмог марта, само за жене. Имали су групе за напредне и за почетнике. Напредни су спремали свој први полумаратон, а почетници су требали да истрче својих првих пет километара. Програмом је одређено да припреме трају три мјесеца, а тренирали су у Градском парку. Нисам дуго размишљала, а помисао на то да ли имам патике и имам ли времена, врло брзо су нестале у лијепој атмосфери коју сам осјетила у разговору с њима, прича Љиља која је и уредница најјачег тркачког портала у БиХ, портала Моје трчање,  покренутог прије двије године, а покренула га петочлана екипа ентузијаста.

- Циљ који сам имала на почетку био је да могу сваки други дан да истрчим пет километара. Кад сам била у групи за почетнике, они који су се спремали за полумаратон, а дужине тренинга им износиле 16 и више километара, мислила сам да је то за мене недостижно. Међутим, за само пар мјесеци нешто се преломило у мени и закључила сам да то могу и ја, каже Љиља која је свој први полумаратон истрчала те године у октобру мјесецу у Апатину. Тада је кренуо низ од 12 полумаратона у годину дана, а 12. је био поново у Апатину. Трке су биле у Апатину, Београду, Новом Саду, Церу, Плитвичким језерима....

-Данас редовно трчим и полако, али сигурно, постижем своје личне циљеве. Окружена сам групом ентузијаста с којима трчим у региону и освајам полумаратоне. Недавно сам се вратила с Плитвица, било је дивно, а већ се спремам за ноћну трку у Тузли која ће се одржати 21. јула. Захваљујући трчању успјела сам обогатити свој лични живот бројним лијепим познанствима и оствареним циљевима, истиче Љиља додавши да је трчање животна филозофија која мијења поглед на свијет свакоме ко почне да се бави овом активношћу.  

Како каже, трчање је, чак и кад је захтјевно, мали напор за тијело, али велики одмор за душу, те зато нема времена које је лоше за трчање.

-Киша, снијег, високе или ниске температуре нису разлог да не одем у парк и трчим. Тамо се нађем са другим тркачима и већ док се загријавамо уронимо у наше тркачке приче. Сате можемо провести причајући о тркама на којима смо били, конфигурацији терена полумаратона што смо их истрчали, озледама које смо ,,зарадили“, добрим и лошим патикама, прича Љиља признавши да јој је сада полумаратон престао бити велики изазов. Хоће више.

 

М.Р.

Извор: Семберске новине/М.Решидовић