Како паметни телефони утичу на наш мозак?

Током читавог дана окупирани смо позивима и слањем порука преко мобилних телефона. Аларм на паметним телефонима нас буди, стижу мејлови у наше инбоксе, поруке од колега или пријатеља искачу на екрану...

Такви прекиди нашем уму дјелују логично – ми желимо да нам технологија помогне са нашим животима и да обезбиједи да не пропустимо важне састанке и комуникације.

Али, наша тијела имају други поглед на то: ова стална обавјештења која пристижу и прекидају нас, тјерају наше хормоне за стрес да ступе у акцију, иницијарући нашу реакцију типа убрзање рада срца, суспрезање дисања, знојење, грчење мишића.

Ове реакције је природа намијенила да нам помогну да избјегнемо опасност, а не да одговоримо на позив или СМС од колеге.

Ми просто нисмо створени да живимо на тај начин.

Телефонске апликације преузимају одговор нашег тијела на потребе за безбједношћу и друштвеном интеракцијом и истраживачи су почели да увиђају колико је то лоше по нас.

Укупно 89% студената пријавило је да осјећају “фантомске” телефонске вибрације, односно чују позив којег у ствари нема. Такође, 86% Американаца је рекло да провјеравају свој мејл и налоге на друштвеним медијима “константно” и да им то стварно представља стрес.

Ендокринолог Роберт Ластиг изјавио је за “Бизнис инсајдер” да обавјештења која долазе са наших смартфона тренирају наш мозак да буде у скоро сталном стању стреса и страха успостављањем меморијског пута стрес-страх.

То значи да предфронтални кортекс, дио мозга који се нормално бави нашим највишим когнитивним функцијама, потпуно подивља и суштински се угаси.

МУЛТИТАСКИНГ

Научници већ дуго знају оно што људи не желе да признају – мултитаскинг, у ствари, не постоји. То важи за већину, односно за око 97,5% популације. Осталих 2,5 могу успјешно да обављају више ствари одједном.

Они могу да возе аутомобил док причају на телефон, а да при томе не доведу у питање своју способност да промјене брзину или закоче.

Али, с обзиром на то да је свега 1 од 50 људи способан за то, ми остали треба да се фокусирамо на једну ствар у једно вријеме. То значи да кад год узмемо паузу да одговоримо на нову поруку или добијемо обавјештење од неке апликације на телефону, ми смо прекинути, а тај прекид има своју цијену.

Понекад нас пребацивање са једног задатка на други кошта свега неколико десетинки секунде, али у читавом дану пребацивања са једне на другу идеју, конверзација, трансакција на компјутеру или телефону, та цијена се повећава и чини нас склоније грешкама.

Психолог Дејвид Мејер процјењује да пребацивање са задатака може да одузме чак 40% иначе продуктивног времена нашег мозга.

Сваки пут кад се пребацимо на други задатак, ми примимо дозу кортизола, хормона стреса. Пребацивање успављује наш мислећи, разумни предфронтални кортекс а буди допамин, хемикалију за зависност.

Другим ријечима, стрес који смо изградили покушавањем да урадимо много ствари одједном чини нас болеснима и повећава зависност од прекидања подстицањем допамина и тако настаје зачарани круг.

Вријеме на телефону  = лијен мозак

Наш мозак може да обради око  60 битова информација по секунди. Што више задатака обављамо, више морамо да бирамо како ћемо користити нашу драгоцјену моћ мозга.

Истраживачи су открили да су интелигентнији, аналитички мислиоци мање активни на претраживачима на својим паметним телефонима од других људи. То не значи да вас коришћење телефона за претрагу чини глупима, већ просто да ови претражују мање јер знају више.

Али, веза између смајеног аналитичког размишљања и повећаног скроловања на телефону постоји.

У истраживању објављеном овог мјесеца, научници су открили необичан проблем – што више кликтања, постова и скроловања урадимо, сигнали у мозгу постају “бучнији”. Обично кад нешто урадимо више пута ми постајемо бољи и ефикаснији.

ДЕПРЕСИЈА И ЗАВИСНОСТ

Урпкос свему, истраживачи не кажу да је коришћење апликација аутоматски деструктивно, али знамо да постоје одређени типови употребе који су посебно штетни.

Тако провјеравање профила на “Фејсбуку” доказано чини младе људе депресивнима.

Игрице попут “Покемона ГО” или апликације попут “Твитера” могу изазвати зависност и натјерати ваш мозак да жели још.

Зависне апликације су прављене да награђују ваш мозак задовољством кад добијете “лајк” на фотографију или позитиван коментар на пост. Попут коцкања, то има непредвидљив распоред и зове се “распоред варијабилног односа”.

То се може видјети свуда на интернету. Цијене авионских карата које падају на клик мишем. Гомила кауча који су један минут ту, а следећи их нема. “Фејсбукова” обавештења која се мијењају у зависности од тога гдје су ваши пријатељи и о чему причају. Све то изазива зависност.

Ластиг каже да није против технологије, већ против оне која “варијабилно награђује”, јер су оне направљене посебно да изазову зависност да гледате још и још.

Извор: infobijeljina.com/srbijadanas.com