Сто година жељезнице у Семберији

Све промјене једног друштва осликавају се на жељезници и управо очувањем жељезничког насљеђа чувамо и дио сопствене историје, указује музејска савјетница Тања Лазић, која је на научној конференцији у Београду, чији су организатори Друштво конзерватора Србије, Етнографски музеј и Жељезнице Србије, презентовала рад из области жељезничког транспорта.

На конференцији са међународним учешћем, под називом ,,Транспорт и превоз робе као културно насљеђе“, Тања Лазић је у раду под називом ,,Сто година жељезнице у Семберији или пруга без повратка“ презентовала све оно што се дешавало са нашом жељезницом. О жељезници у Семберији пуно је писано, али не у смислу да се неко озбиљније бавио тиме, па су неке ствари, као нпр. зашто и како је жељезница у Семберији  настала, нису до краја разјашњење.

-Преласком Румуније 1916. године на страну Антанте, прекинуто је снабдијевање унутрашњости Аустроугарске монархије житарицама из Румуније, а како су Посавина и Семберија одувијек саме себе храниле и имале вишкова, власт је донијела хитну одлуку да се овај потенцијал искористи. Као рјешење ефикасног транспорта наметнуло се постављање 17 км дуге пољске пруге уског колосијека ширине 600 мм од Бијељине до луке у Босанској Рачи, одакле се превоз житарица наставља узводно Савом до Брода, а одатле даље жељезницом пут сјеверних дијелова монархије. У самом почетку, јер због хитности није било времена да се допреме локомотиве, жељезничке  вагоне вукле су товарне животиње, појашњава Тања Лазић, те додаје да се нова фаза у развоју жељезнице дешава током 1917. године, када власт због потребе за већом количином угља у први план ставља повећање експлоатације угља у руднику Угљевик и његов превоз преко Бијељине до луке Босанска Рача. У то ратно вријеме продужена је пруга од Бијељине према Угљевику. Пругу су подизали и ратни заробљеници, а пруга је била уског колосијека. Међутим, слом монархије био је све ближи и активности око пруге нису текле планираним темпом, па је, по свој прилици, пруга тек 1918. године стављена у функцију.

Послије Првог свјетског рата, наводи Тања Лазић, ,,Семберска пруга“ у Краљевини Југославији бива реконструисана замјеном колосијека са оним ширине 760 мм, а возови се осим за теретни, користе и за путнички саобраћај.

-Путнички саобраћај иде до Босанске Раче одакле се путници пребацују скелом преко Саве у Сремску Рачу, те пругом нормалног колосијека до Шида и даље на одредиште. За пренос угља и другог товара преко Саве користила се жичара изграђена 1927. године, прича Тања Лазић.

Током Другог свјетског рата сви пружни системи у Семберији трпе озбиљна разарања, а по завршетку рата мост за друмски саобраћај саграђен 1934. године на ријеци Сави се реконструоше у мост за друмски и жељезнички саобраћај. 

-Послије Другог свјетског рата Бијељина добија пругу нормалног колосијека, а пруга се гради између Бијељине и Шида. Траса се усмјерава преко моста ,,Краљице Марије“, а због нове трасе која заобилази Босанску Рачу, ово насеље почиње да одумире, наводи Тања Лазић, наглашавајући да пруга Бијељина-Шид постаје ,,жила куцавица“ за тај дио Семберије и Срема све до 90-их година прошлог вијека.

Почетком рата у БиХ пруга престаје да се користи један период, а 1996. године поново се успоставља жељезнички саобраћај између Бијељине и Шида, да би 2005. године, као нерентабилна и технички заостала, престала функционисати.

Занимљиво је да је пруга Бијељина-Шид остала и након успостављања границе између држава Србије и БиХ под јурисдикцијом Југословенске жељезнице, односно, касније, Жељезнице Србије. Године 2016. Влада Србије дала је сагласност да се 18,467 км дионице пруге Шид-Бијељина укњижи на Жељезнице Републике Српске. Тим поводом  Министарство саобраћаја и веза Републике Српске обећало је ревитализацију овог жељезничког правца који је једина жељезничка веза Семберије са свијетом.

- Да ли ћемо из Бијељине поново путовати возом или ће стогодишња пруга бити ,,без повратка“ показаће будућност, каже за Семберске новине Тања Лазић. 

Извор: Семберске новине