ЈЕСЕН НА МАЈЕВИЦИ И ПОДМАЈЕВИЧКИМ БРЕЖУЉЦИМА: Од шаренила и љепоте застаје дах

Иако је Михољско љето одавно прошло, први дани новембра, неколико дана уочи Митровдана, протичу у знаку лијепог и сунчаног времена на мајевичким и подмајевичким брежуљцима. Маме прекрасни крајолици и природа која својим необичним шарама обликује чаробне простирке и ћилиме. У Малешевцима, Тобуту, Пушковцу, Тутњевцу и Забрђу као да је на тренутак заустављено вријеме. Мајевичани се припремају за још једну зиму. У кукурузиштима берба, трка са временом, воћњаци се ђубре, пушнице пуне сушених такиша. Иако је година била тешка, сушна, природа је, опет, била издашна и милосрдна. Уз вриједне руке мајевичких горштака све добија свој потпунији смисао.

Љубазни и радознали Радан Тришић из Доњег Тобута покушава да нам објасни како функционише живот у подмајевичким селима из којих се становништво неумитно исељава, одлазећи у градове и у печалбу, за бољим животом и недосањаним сновима. Показује нам старе, недавно напуштене куће у којима је некада бујао живот. Радмила Симић повремено наврати у кућу у којој је живјела њена мајка Савка. У Средњем Тобуту још се добро држи кућа Среће Јовића, изграђена давне 1922. године. Сара Јовић, која је у Тобут дошла из Пирковаца, каже да се у оваквим кућама човјек добро и наспава и огрије зими. Комбинација камена, дрвета, цигле и ћерпича, велики тријем, све је било подређено условима живота у прошлом вијеку.

 Пар километара даље, у Пушковцу, уз планински поток, Крива Ријека, живи Милко Рикић (50) и његова осмочлана породица, супруга, отац Саво, двојица синова са својим супругама, унук. Милко нам показује сушару за воће са љесама на које стаје по 25 килограма шљиве или сочних крушака такиша. Од Милка сазнајемо да у овом крају добро рађа шљива и крушка калуђерка, те оскоруша, орах, нешто слабије трешња.

- И ове јесени сушили смо такишу. Имамо бијелу и црвену такишу. Бијела је нешто крупнија. Крушке се из сушаре износе трећи дан. Ватра мора бити уједначена, не превише јака, јер се крушке могу попурити, напну се и изгоре. Ово је аутохтоно, старо воће. Ту нема ни резидбе, а ни хемијског третирања. Нема ни ђубрења. Такишу калемимо на подлогу дивље крушке“, објашњава Милко Рикић, док из пушнице износи тек осушене такише.

Он каже да је суво воће, шљиве, такише, оскоруше, изузетно здраво, дјелотворно за пробаву.

 Његов отац Саво (82) каже да је магаза у дворишту некада била пуна сувих шљива. Показује нам ракијски казан, чије је ложиште озидано, како би се постизала што боља температура приликом печења ракије.

- Некада смо сушили по двије до три тоне шљиве. Лопатама се утоварала на камионе и возила за Словенију. Знали смо испећи и по 2.000 литара ракије шљивовице. На овом подручју добро успијевају све сорте „чачанке“, каже Саво Рикић.

Станислав Игњатовић (63) у њиви бере кукуруз. Без сепета, на брдовитом терену, не вриједи улазити у кукурузе. Станислав каже да је година била „шарена, сушна, да има њива на којима је кукуруз добро родио, али има и парцела на којима је потпуно издао“.

Остављамо Пушковац и  крећемо према Тутњевцу. На великом платоу, с обје стране пута, модерни, добро уређени и његовани шљивици. На том правцу, од Забрђа до Кораја, кажу стручњаци за воћарство, најбоље је поднебље за узгој воћа. Од памтивијека, па све до данас.

Код тутњевачке цркве, уз шљивик, подигнут је модеран засад јабуке, по европским стандардима, који поразумијевају систем за залијевање и мреже за заштиту од града и других временских непогода.

У воћњаку затичемо Дарка Милошевића, предсједника Удружења воћара „Еко воће“ из Угљевика. Милошевићи шљиву узгајају на површини од четири хектара, а нови засад јабуке простире се на 1,3 хектара, укупно 4.000 садница седам сорти јабуке. Ту је „ајдаред“, „грени смит“, „златни делишес“, „црвени делишес“, „јонаголд“, „гала“, све сорте које су тренутно тражене на домаћем и европском тржишту.

- Овај засад јабуке, са наводњавањем и заштитном мрежом коштао нас је око 50.000 КМ. Ово је засад јабуке намијењен домаћем тржишту. Наш сљедећи корак је моносадни засад јабуке, са једном сортом, јер је то захтјев европског тржишта. Европско тржиште сада тражи све клонове „гале“, „златни делишес“, „фукси“, „бребурн“ и неке клупске сорте, које су лиценциране и заштићене. Оне су скупље у производњи и БиХ тешко долази до лиценци тих сорти јабука, јер неки споразуми још увијек нису ратификовани, што не значи да у наредном периоду нећемо имати и нове сорте. У Европи је тражена сорта „пинк лејди“, али нико у БиХ још увијек нема лиценцу за производњу те сорте јабуке. Њена извозна цијена достигла је један евро по килограму“.

Дарко каже да само мрежа и стубови за један овакав воћњак коштају око 26.000 КМ. Инвестиција се може исплатити за једну родну годину, јер даје највећи род по јединици површине од свих воћних врста. Са добром агротехником и добрим радом један хектар јабуке може да донесе око 70 до 80 тона по хектару.

- Уколико би се јабуке продале по 50 пфенига за килограм, у том случају може се добро зарадити. Ово је двогодишња инвестиција, јер се у првој години инвестира у саднице, стубове и наслон, у другој години  долази мрежа, те би у трећој години род требало да покрије комплетно улагање. Наравно, уколико се ради по прописима“, каже Милошевић, истичући да од ресорног министарства очекује подстицај за противградне мреже и за стубове. Подстицаји се очекују и од општине Угљевик, јер је без помоћи са стране тешко улазити у овако крупне инвестиције.

Дарко каже да треба тако планирати и радити у воћарству како би се инвестиције вратиле родом, а не подстицајима.

- Воћњаке не треба садити ради подстицаја, већ због производње воћа, због новог запошљавања и стицања профита. Ми имамо властиту хладњачу, коју смо изградили прије девет година. Димензионирана је за два шлепера шљиве. Започели смо изградњу нове хладњаче за јабуку. У 2014. години имали смо штету од града, те је 40 тона шљиве у року од 15 минута пропало, иако је била уговорена продајна цијена за једну КМ по килограму. Да смо имали заштитну мрежу, инвестиција би се исплатила и остало би новца. Нове воћњаке подизаћемо са наводњавањем и мрежама, или се нећемо ни бавити воћарством“, каже Дарко Милошевић, како сам каже, четврта генерација воћара у породици у којој воћарство има стогодишњу традицију. 

Извор: Семберске новине