Погледајте подземне војне аеродроме бивше Југославије

О војним аеродромима се у јавности до данас испредају фантастичне приче, а посебно су атрактивни били аеродроми Жељава код Бихаћа и Слатина код Приштине.

Аеродром Жељава био је највећи подземни аеродром у Југославији и међу највећим у Европи. Технички и технолошки био је обезбијеђен од снажних нуклеарних удара. Четири велика улаза затварала су челична врата дебљине један метар. Врата су тежила 100 тона и херметички су затварала галерије да издрже директан погодак нуклеарног пројектила. Просторије у унутрашњости комплекса биле су повезане са 56 тешких панцирних врата.
Био је неосвојив и за два узвратна удара. Прва врата могла су издржати нуклеарни удар од двадесет килотона, а због ломљења ударног таласа друга врата, исте отпорности, могла су издржати удар од сто килотона, а трећа удар од чак петсто килотона.
Жељава је све до 1992. године била најмоћнија војна база у тадашњој СФРЈ, а и у Европи. За њену градњу коришћен је модел из Шведске, која је тада била најпознатија држава по градњи подземних аеродрома. Лоциран је на граници БиХ и Хрватске, у подножју планине Пљешевице. Грађен је од 1959. до 1968. године, када је убрзано отворен, због совјетске инвазије на Чехословачку.
Грађен је визионарски – за 21. вијек. Цио комплекс су градила искључиво домаћа предузећа. Тактичко-техничке особине биле су импресивне. Три подземне галерије за смјештај 58 авиона, а по незваничним изворима могло се смјестити 80, па чак и до 120 авиона МИГ-21. Летење са тог аеродрома био је велики изазов за сваког пилота.
У медијима су пилоти раније свједочили да се унутра налазио велики ресторан који је одједном могао да прими 1000 људи, око 200 пилота и 500 механичара, као и госте.
Само је Јосип Броз Тито смио да фотографише његову унутрашњост. У њега се улазило са пропусницом, која је имала црвену дијагоналну траку.
Аеродром је имао моћне електронске очи и уши – седам радара који су коштали сваки по 12 милиона долара, а систем за навођење је коштао 50 милиона долара и био најскупљи систем у ЈНА. Британским радарима С-613, домета већег од 400 километара, надгледана је готово цијела територија Италије, Аустрије и добар дио Мађарске.
Крајем 1992. бивша ЈНА је прије повлачења минирала и онеспособила Жељаву са, како се тврди, 56 тона експлозива. Онда је и зуб времена учинио своје. Данас су тамо рушевине.
По ријечима стручњака, једини аеродром који се могао поредити са Жељавом, иако доста мањи, је Слатина крај Приштине, са радарским центром на планини Голеш. Издржао је бомбардовање најтежим америчким пројектилима 1999. без већих оштећења.
Жељава је могла да прими три ескадриле и сву логистику која је обезбјеђивала круг од тридесет километара, а приштински двије ескадриле.
Поред ова два аеродрома – прве линије одбране, други ниво заштите били су аеродроми такође са подземним галеријама и условима за заштиту од нуклеарног удара.
Други ниво биле су подземне галерије у Подгорици, Мостару и Сплиту, али са мањом аутономијом ваздуха, воде и хране. У њима није било услова за припремање хране него се носила сува храна.
Поред аеродрома у Бихаћу и Приштини, авиобаза у Шипчанику била је једина у бившој Југославији из које су авиони полијетали буквално из тунела изграђеног усред брда.
Када је НАТО 27. априла 1999. у три наврата бомбардовао аеродром Голубовци, посебно му је био интересантан подземни објекат аеродрома у Шипчанику.