ИНТЕРВЈУ: Огњен Авлијаш


Огњен Авлијаш (44), познати бијељински адвокат, или како сам себе још представља, писац у покушају, у овој години објавио је свој роман, првијенац, „Шетач у строју“, љубавну причу о двоје младих људи, о студенткињи журналистике Хани и полицајцу Дуки који су се упознали на студентским протестима 1996/1997. године у Београду, након што је Слободан Милошевић покрао гласове на локалним изборима. На 23. годишњицу Дејтона, Огњен Авлијаш каже да је након неколико година од потписивања Дејтона дошао у Бијељину. Довела га, каже, животна судбина.

- У једном тренутку  опредијелио сам се да будем ушушкан свим предностима провинције, у односу на велики град, Београд, гдје сам живио једно вријеме. Мислим да нисам погријешио. Фин је мирис наше провинције. Он се види кроз средњошколске матуре, када средњи слој измигољи и изађе да испрати своју дјецу. У јесен, кад замирише печени кестен, то што се сви више-мање знамо, све то има своје посебне чари и љепоту. О томе сам некада више слушао, него што сам све то доживљавао. Мали град пружа више шанси и за очување породице, као темељне вриједности друштва. Даје нам оно што је најскупље данас, вријеме. У вези са Дејтоном, мислим да већина нас нема осјећај да се нешто промијенило на овим просторима у протекле 23 године. Плашим се и да помислим на оно Андрићево Писмо из 1920, јер све ово личи на ћуп заробљене мржње која тиња на некој одржаваној ватри и само је питање када ће неко од домаћина или домаћица да приђе и да јаче наложи ватру, како би се ћуп поново изврнуо и експлодирао. Не радимо довољно на едукацији дјеце, прије свега да немају страх, јер страх рађа мржњу. То је наш највећи проблем“.

Помињете први јануар наредне године. Вјерујеш ли да ће ЕУ широм отворити врата и да ће млади отићи са ових простора?
-Убијеђен сам да ће се првог јануара та врата отворити и да ће пуно људи отићи из БиХ. За разлику од оних који у томе виде нешто лоше, ја видим шансу. Оне који остану, послодавци ће морати адекватно платити, онако како људи то заслужују. А ваљда ће и држава имати више разумијевања према послодавцима. То може створити неку нову вриједност, да рад буде вреднован и оприходован, те да се нећемо толико ослањати на државне јасле. Дјеца ће се тада вратити занатима и студирању оних наука које ће им понудити аутоматско запослење. Тако ћемо затворити и онај чаробни круг у коме се вртимо већ 25 година, да се запослимо у неком државном предузећу и да отаљавамо посао до пензије. У старту смо свјесни да тај новац не зарађујемо, већ га посуђујемо  од неких европских газда, који ће у једном тренутку рећи, ако не можете вратити новац, сада ћемо вам угасити државу у којој живите.  Растом стандарда може се подићи и ниво размишљања људи  на једну вишу и квалитетнију инстанцу, створићемо слободне људе са слободним мислима“.

По вама, онда, ова земља, ипак, има будућност?
- Искрено говорећи, не бих овдје остајао ни једног секунда, да не вјерујем да овдје има будућности. Ово је прелијепа земља и обећава толико пуно у будућности. Толико тога Бог није штедио на њој. До нас је. Ми је морамо створити бољим мјестом за живот.

Многи су били изненађени када је адвокат Огњен Авлијаш објавио роман „Шетач у строју“. Како је до тога уопште дошло?
- Са пријатељима се шалим, па кажем, лакше ми је било да пишем, него да идем код психијатра (Петка Грубача) на сеансе. Кренуло је од неког пискарања по друштвеним мрежама, па сам видио да се то људима свиђа, поготово та уводна реченица из романа. У вријеме док сам писао уводну реченицу слушао сам Балашевићеву „Плаву баладу“ из албума објављеног деведесетих, о пријатељу и пандуру. Тако ми је синула идеја и почео сам писати. Трајало је то једно седам до осам година. Пријатељ са факултета оцијенио је ово штиво као „скуп више прича, састављених из различитих периода живота“. Био је то неки мој покушај да понудим властито виђење српског друштва у вртлогу, с краја 20 вијека. Писао сам о ономе што се дешавало за вријеме Милошевићеве владавине и о ономе што је након тога услиједило. Мислим да Срби нису имали срећу. У вријеме док су се сви источноевропски народи ослобађали наслијеђа и бремена комунизма, као што су Чеси, Словаци, Пољаци, Румуни, дијелом и Бугари, отварајући тајне досијее њихових безбједносних служби, истина је испливала и почела се ваљати улицама. Срби нису имали ту срећу. Срби су имали ту несрећу да један комунистички апаратчик исплива из те приче, представљајући народу квазидемократију помоћу својих идеолошких истомишљеника и политичких трабаната. Над некима је имао већу, над некима мању контролу, све док неко није дао знак да је доста. А све је било прекривено лажним плаштом национализма, комунисти не могу бити националисти, а Милошевић је дефинитивно био комуниста. Мој став је кристално јасно антикомунистички. Да би друштво функционисало, мора имати своје вриједности, моралне, друштвене, између осталог, и новчане, поготово развијено тржиште и приступ тржишту. Нас тренутно окружују и одржавају нездрави темељи који се лако могу урушити. И, не дао Бог, који могу поново довести до рата. Судови су ти, који треба да утврде како је неко стекао имовину. Не можеш одузети имовину некоме који је то  стварао тридесет или четрдесет година, или двије или три генерације. И, онда дође неко ко је сједио испред сеоске задруге и пио пиво и то вам одузме. У једном тренутку он је био јачи, а и околности су му ишле на руку. Црвена армија је побједоносно ушла и он је, уз помоћ пушке, вас истјерао са имања, прогласивши вас за народног непријатеља. Онако олако, како су дошли до ресурса, тако су их и трошили. Имовина је свуда у свијету неприкосновена категорија, нико нас у свијету озбиљно неће схватати док то кроз реституцију не докажемо. Ко жели да улаже у земљи гдје се декретом одузимало власништво?

Декларишете се као монархиста. Колико је то реално у модерном времену и како уопште избалансирати, односно помирити традиционализам и модернизам?
- Ја сам за  правичност и истину. Колико год она болна била за све нас. Хајде да отворимо досијеа, да видимо шта су све радили људима, како су неки били шиканирани и малтретирани, да видимо како и због чега је краљ Петар изашао из Југославије и гдје су тада биле све крунисане главе, да видимо те лажи са, наводно, украденим благом. За то сам да се врати имовина народу, онај дио који је могуће вратити. Након комплетне слике нека се српски народ одреди по питању монархије. Монарх представља јединство народа. То би била ограничена парламентарна монархија и краљ би био само репрезент државе.  Има ту и романтике, али има и прагматизма. Све су Срби покушали, само то још нису. Знате, плаши ме тај неконтролисани набујали шовинизам,  али и аутошовинизам у српском народу. Мислим да је већина нормална, и да ће та нормална већина успјети наћи начин да се чује њен глас”.

Како овдје, у БиХ, гдје живе три народа, данас успоставити тај својеврсни „модус вивенди“, како помирити те различите и често супротстављене националне програме и тежње?
- Ми треба, за почетак, да будемо искрени једни према другима. Мислим да толика количина неискрености влада међу три народа у БиХ, да је то страшно. Као да изигравамо мржњу или превелику љубав, која нема реалне и рационалне подлоге. Морамо бити искрени и морамо једни другима рећи како ствари стоје. Можда сам идеалиста, али требало би да сједнемо и да се договоримо шта су нам заједнички именитељи, а која су то питања око којих смо тренутно непомрљиви и на која треба ставити мораторијум рјешавања за неких пет до десет година, и шта треба заједнички градити. Срби се у БиХ понашају као Хрвати у бившој Југославији, с том разликом да нисам сигуран да имају било какав дугорочно остварив циљ, Хрвати се већ два вијека понашају како се понашају, они имају свој циљ и мени је то потпуно легитимно, само што морамо видјети, колико нас остваривање њихових циљева, као нацију, угрожава и мислим да не би требало дозволити да нас користе као оруђе за остваривање тог циља. Имамо Бошњаке који се понашају као Срби у бившој Југославији, у неком својеврсном виду аутизма. Плашим се да ће они својим максималистичким захтјевима све нас довести у ситуацију која неће бити добра ни за нас, ни за бошњачки народ, а они су, ипак, за ову земљу најодговорнији, јер их је бројчано највише. Иако све ово, наизглед, звучи црно и непомирљиво, мислим да се разговором и компромисима може много урадити. Па, нисмо ни ми најгори на планети. Напротив. Мора се видјети како се могу заштитити заједнички интереси свих нас и да они који остану након првог јануара почну градити земљу на здравим основама, да би они који оду имали жељу да се врате.