Сто година Југославије: Осуђена на пропаст и пре него што је створена


"Која је то нај­са­врше­нија зем­ља на све­ту која ни­ка­ко да се из тог са­вр­шен­ства из­ву­че и стане на сво­је ноге?“

То је била једна од географских загонетки Борисава Пекића у "Писмима из туђине“ крајем 1980-их.

Реч је о Југославији - земљи која је у међувремену нестала, а сада, на стоту годишњицу њеног оснивања, многи се присећају са носталгијом "Југе“, у којој се живело, како верују, макар безбрижније него у државама наследницама.

Идеја југословенства се рађа у 19. веку у време буђења нација, а Балкан је већим делом био подељен између аустроугарске и отоманске империје.

Главни промотери идеје југословенства су хрватски интелектуалци у оквиру "Илирског покрета“, док су српске елите у почетку сумњичаве, сматрајући да је то "ујдурма“ Ватикана да би се православци преобратили у католичанство.

Истовремено, српски лидери су се фокусирали на "Начертаније“ Илије Гарашанина, односно на ослобађање и припајање територија на којима Срби живе под туђинском влашћу, пре свега у БиХ.

Иако на самом почетку Првог светског рата и Србија и Југословенски одбор прокламују као циљ уједињење Јужних Словена, много је препрека на том путу.

Најпре, несугласице око карактера нове државе - унитарна или федерална. Истовремено, и дан данас део српске јавности сматра да је Србија направила највећу грешку у 20. веку што није прихватила тајни Лондонски уговор 1915. којим су јој савезници нудили БиХ и још неке територије.

Наравно, та понуда је била теоретска, али је, како истиче за РСЕ историчарка Латинка Перовић, поменута "историјска грешка“ одиграла важну улогу у политичкој припреми рата 1990-их.

Уједињење је оптерећивала и чињеница да су будући Југословени ратовали на различитим странама, јер су Хрвати, Словенци и прекодрински Срби били мобилисани у аустроугарској армији која је нападала Србију.

Стога Димитриј Рупел, први шеф словеначке дипломатије, наводи за РСЕ да је однео превагу концепт Србије као победника:

"Проблем Словенаца и Хрвата је био што су се нашли на погрешној страни у рату па су због тога морали бити спремни на више концесија Србима.“

Истовремено, и у Београду су многи били скептични према новој заједници. Тако је војвода Живојин Мишић рекао регенту Александру да "треба да се простремо само тамо докле је српски народ, а не даље“.

У сваком случају, у страху од италијанске армије која је одмах по завршетку рата почела да заузима делове Словеније и Хрватске, јер је сматрала да јој припадају по поменутом Лондонском уговору, Народно веће из Загреба жури у Београд, предлажући уједињење, иако је један од хрватских лидера Стјепан Радић упозорио да "не иду као гуске у маглу“.

Иако је Мирослав Крлежа истицао 1918. да се хрватским политичарима “српска држава” у поређењу са "аустриј­ском перспективом“ - "причињала топлим домаћим кровом” - ове и друге несугласице су биле рђав наговештај да је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била осуђена на пропаст и пре него што је створена.

Зашто су Хрвати били главни промотери југословенства у 19. веку, а Срби на почетку сумњичави? Зашто је Југославију било теже замислити него остварити, те да ли је била осуђена на пропаст и пре него што је створена? Да ли су Југославију стварали најбољи а уништили је најгори, те да ли је југословенство превазиђено или му народи на овим просторима нису били дорасли.

О томе у серијалу Радија Слободна Европа "Сто година Југославије“ од 2. новембра до 1. децембра говоре Стипе Месић, Раиф Диздаревић, Будимир Лончар, Душан Чкребић, Димитриј Рупел, Латинка Перовић, Цирил Рибичич, Миљенко Јерговић, Иво Банац, Лјубодраг Димић, Сергеј Флере, Хуснија Камберовић и Божидар Језерник.

Извор: Радио Слободна Европа, Аутор: Драган Штављанин