Два пута сам побиједио смрт


Ја сам човјек који је двапут побиједио смрт и ако би некога требало уписат у Гинисову књигу чуда, онда треба уписат мене и Весну Вуловић, која је пала из авиона са десет хиљада метара висине. Нека проба неко скочит, па ћемо видјет како ће проћ. Два пута да избјегнеш смрт, е, то се неће догодит никад више.
Овако прича Млађан Млађо Калајџић (92), из Горњег Магнојевића, који и са своје 92 године дјелује изузетно витално. Млађо признаје да је у дјетињству био несташно и неваљало дијете, зато што је рођен у другом браку свога оца.
„У првом браку су умирала дјеца, па, кад сам се ја родио, држали су ме ко краља. И дијете мора имати неку мјеру, јер да би човјек био користан и Богу и роду, мора бити национално свјестан, патриотски опредијељен, духовно морална и здрава личност. Такви људи и тако одгојена дјеца не могу бити на штету никоме. Такви ће поштовати сваку вјеру, а своје ће вољети“, каже Млађо Калајџић. 
Сјећа се Млађо да је двадесетак кућа Калајџића у Горњем Магнојевићу у то вријеме било богато и напредно, те су код њих и четници и партизани жељели да имају свој штаб. 
„Било доста љеба, меса, доста ракије, доста свега. Било која војна сила би ту хтјела да се смјести. Код нас су били и четници и партизани. Увече чекају партизани вечеру, па почну пјевати: „Пролетери свих земаља, уједините се. На три фронта три маршала, сва три против капитала“. Отац каже: „Па ови ће нас побит, бог те твој. Џаба ми њих ранимо“. То тако и би, богами. Други пјевају: „Моја капа су три рога, ја се борим против Бога“. Мајка се скаменила, ко је тај што се бори против Бога. Из тог разлога сам отишао у четнике са својих непуних осамнест година и заробљен сам на Неретви. Био сам осуђен на смрт. Срећа, па сам био заробљен са Србијанцима неким, па из Србије није мого остат нико. Сматрали су да и нисам неки Србин, јер сам из Босне. Извадио ме један официр, па каже, овог ћемо оставит, нека прича шта је било и како се шта десило. Провео сам шест мјесеци у логору код Јабланице, ђе су биле усташе, неки простор ограђен жицом. Петнестог новембра дошо сам кући, а већ 22. новембра  1943. године оћерани смо из куће, отац, мајка и још десеторо нас, доле у једну кућу, ђе смо били затворени у штали. Сутридан, свануо лијеп дан, за нас био црн, богами.Око дванест сати искупило се преко иљаду људи, па можда и иљаду и по, нисам бројио, није ми било ни до шта. Ђе су нас истерали из те штале у једну шупу, један човјек попе се на столицу, узе папир и прочита: „Народе, ова имена која прочитам, осуђени су на смрт и биће стријељани. Ако неко има да брани некога, нек стане на његово мјесто. Њега ћемо стријељати, а онога ћемо пустити“. Стријељани су сви, дошо је ред на ме. Само је секунда дијелила да ми метак није прошо кроз главу. Бануо је Хасан Грабчановић, одавде, Бијељинац, члан Централног комитета и још неки људи. То су ми испричали људи, неки који су били близу и који су били комунисти. Рекао је, шта је овај момак крив. Рекоше му, био је у четницима, стријељали смо му и оца и мајку. Е, каже, то је много, прећерано много, каже. Мене је пустио, а онога сљедећег стријељај. Затваран сам више пута. Кад је комунизам омекш'о, један официр, звао се Миле Ђерић, родом од Рогатице, рек'о ми је овако: „Сви смо ми мислили да си ти мали човјек, а у теби има сто ђавола. Како је могуће да ти избјегнеш, а да не будеш осуђен, кад си држ'о четнике и кад си носио пушку њихову и да останеш жив. У теби има нешто. Нису те прочитали добро. Стално си нас боцк'о помало у стомак, а никако да нас боцнеш мало више, па да ти дамо једно петнест година“, сјећа се тих судбоносних година Млађан Калајџић.  
Млађо каже да је у Другом свјетском рату настрадала и “лијева и десна народна елита”, те су многи остали без родитеља. Од такве дјеце, коју васпитава село или улица, тешко да ће бити добрих домаћина.
“Данас нема комунистичке Југославије. Комунистички борци и функционери примали су велике плате и пензије. Имали су привилегије, бесплатну рекреацију и одмор на планини и на мору. Они и сада примају пензије, а ми немамо ништа. Комунизам је још увијек на власти, али се не зову тако. Сада су прерушени у социјалисте, социјалдемократе, овакве и онакве, како би народ поново варали и пљачкали”.
Млађан Калајџић тврди да на овим просторима сада влада “баук национализма”, али, уколико се поштује девиза: “Своје воли, туђе поштуј”, нећеш бити крив ни Богу, ни људима”.
“Не могу вољети туђег сина боље него мога. Ја сам националиста, али ћу помоћи свакоме. Ако Муслиман,Бошњак, гради џамију, пружићу колико могу. Мени вјерске разлике не сметају. Али, не пристајем да ме неко нагони да будем оно што нисам. Буди ти ово, ја ћу бити ово и не морамо се клати око тога. Нека народ ужива у том шаренилу, размјењиваћемо добра, куповаћемо, трговаћемо. Не мислимо сви исто, а не би ни ваљало да сви исто мислимо. Прави домаћин куће прво води рачуна о жени, дјеци и родитељима, па тек онда о себи. Прави државник, кога је народ изабрао, треба да брине о народу, а не о себи. Ови граде виле по иностранству и пљачкају народ, а о народу не брину. То није људски, да неко живи у изобиљу, а неко нема ништа. Наопако је ово вријеме, писмени постали сиромаси, неписмени богаташи. Живим на селу. На селу је весеље веселије и жалост жалоснија. Имам петоро унучади и петоро праунучади.  Ја сам данас задовољан човјек”.  

Љ.Љубојевић