ЈЕДАН ЧОВЈЕК И ЈЕДНА ЖЕНА



               У Музеју Семберије пет дана ће трајати изложба само једног умјетника, са само једном сликом. Догађај је необичан и за много напредније градове, у којима су ријетки слични перформанси и личне креације на којима је сва пажња посјетилаца усредсређена само на једну тему. Са друге стране, још су рјеђи напори бројних извођача да се приреди догађај као концерт или изложба за једну особу. Менаџмент и стручни колегијум музеја тако је учинио вриједан искорак.
                Заиста мислим да нећу претјерати ако кажем да само ријетки посвећеници у тајне умјетности знају да имају среће што покрај њих у Бијељини живи овакав Умјетник, који је већ за живота постао институција за себе, а његов усамљенички сликарски дом да се може поредити са једном Галеријом Саве Шумановића у Шиду.
                На постојање оваквог, екстремно посвећеног ликовног прегаоца скренуо ми је пажњу, већ далеких ратних дана, његов поштовалац, самостално формирани бијељински сликар и правник Зоран Јовић. Требало је много вјештине и труда да се овај, надасве скромни /до самих граница анксиозног/ умјетник наговори да се појави на новоустановљеном „Бијељинском бијеналу“ 1994. године, те постане његов први побједник, са убједљиво највећим бројем гласова публике.
                Тек када је бијељинска публика видјела његову прву самосталну изложбу, многи су постали свјесни његовог значаја и умјетничке величине, о којој ће крајњи суд дати тек наредна покољења.
                Умјетнички „кредо“ Стјепана Тонковића исказан је у неколико наврата, и без њега је тешко досегнути све маестралне тајне његовог талента. Он полази од чињенице да Природа као велико СВЕ, својим протоком ствари и дешавања надилази човјечије несавршенство. Укупна умјетност се тако огледа у свим облицима Природе, а њен дух извире из свега што покреће и краси људску мисао, па она чини укупну цјелину испуњену смислом Универзума.
                За Стјепана је умјетност, дакле, све што је као и сама природа, испуњена смислом и изванредном савршеном правилношћу – оригинална и непоновљива могућност бескрајних разноликости и љепоте. Човјек је тако, дио природне цјелине, али са способношћу да открива и убрзано остварује стремљења и саме природе, ка правилном, лијепом и савршеном.
                Свако умјетничко дјело је појединачни израз „умијећа умјетничког ума“ и односи се према цјелокупној умјетности исто као појединац према укупном човјечанству. Сама идеја Умјетности, као и Природе, обухвата све што је лијепо, добро и посједује хармонију. Пак, разумијевање и вредновање умјетничког дјела подразумијева потпуно понирање у личну магију сваког умјетника као творца чаробних свјетова, а који могу бити стварни као и сама природа.
                Изложба „Портрет дјевојке“ је својеврсно завршно умјетничко дјело Стјепана Тонковића у коме је досегао, прије двије деценије, пројектовани циљ: креација савршеног остварења које иде чак до границе осликавања карактера и душе портретисане личности. Слично теолошкој догми о креацији видљивог и невидљивог свијета „ни из чега“ сваки умјетник има право да тежи креацији савршене слике, попут митолошких достигнућа једног пјевача Орфеја, чији је милозвучни глас кротио звијери и покретао чак дрвеће и стијене, допирући до божанских висина.
                Израда овог ремек дјела трајала је пуне три године, са циљем портретисања дјевојке савршене „љепоте и благости младог женског бића које размишља“. Амбијент који је окружује „у знаку је истих атрибута“ али све то осликано свепрожимајућом мјером правилности добре умјетности, која се „прима у дух исто тако природно и непосредно као што се ваздух, вода и храна примају у тијело“.
                Посматрачу Тонковићевог „Портрета дјевојке“ се чини да  је предобри умјетник који „самотан, тих и худ бди покрај ланенох платна“ заиста, /бар за „немјерљиво кратак трен“/ спознао праву суштину живота.
                Не можемо се отети утиску да је послије непоновљиве, грандиозне слике „Сунце дарује живот земљи – Краљевству Мира“ додирнуо саме крајње, човјеку доступне, границе доживљаја природе и живота. Овим портретом мислеће дјевојке, Тонковић као да је досегнуо и тајну женске природе Прамајке свих људи и жена, а прије њиховог „Прародитељског гријеха“ и изгнања из Раја и Божије милости.
                                                                                                                               
Мр Мирко Бабић