Прославили 35 година матуре


Најљепше успомене сви ми носимо из средње школе- периода безбрижности и дружења. Пријатељства која се тада стекну остају за цијели живот, потврдили су то и некадашњи ученици Пољопривредне школе који су матурирали 1983. године,  а треће октобарске суботе, испуњене мирисом  и бојама златне јесени, окупили се да прославе 35 година матуре. 
Ова годишњица матуре била је веома лијепа прилика да се стари другари сретну, испричају и присјете свих догодовштина из заједничког ђачког доба. Некадашњи ученици IV-3 разреда Пољопривредне школе, пољопривредни техничари општег смјера, састанак су договорили испред школе, да би бар на кратко поново сјели у школске клупе. Од укупно 46 матураната, колико их је било у разреду, на прославу 35 година матуре дошло их је 20. Од тадашњих професора придружили су им се Јелисавета Полајнер и Славко Васић, те васпитач у Ђачком дому, Срећко Манојловић.
Поред присјећања на период средњошколских дана, било је прича и о садашњем животном добу и свему оном што оно носи, а са сјетом се говорило о онима који нису били с њима.
Од мајске суботе 1983. године, свршени ученици Пољопривредне школе кренули су свако својим путем, једни успјешном раду, а други за новим ширим знањима. Осврнувши се на до сада пређени животни пут, заиста се имају чиме похвалити. За протеклих 35 година доказали су се у разним областима, један број њих је остао у струци, док су се други професионално остварили у  областима које нису везане за пољопривреду. Међу њима су угледни приватни предузетници,  службеници у јавним службама, полицајци, таксисти, а има и један универзитетски професор. Истичу да оно што носе у себи великим дијелом су понијели управо из Пољопривредне школе која им је подарила велико знање.
Иначе, они су једина генерација која се не окупља у мају или јуну.
- Ми који се бавимо пољопривредом немамо времена у прољеће, а ни у рану јесен, зато се на прослави матуре окупљамо крајем октобра, појашњава Вукосав Бабић који жви у селу Баткуша код Шамца. Каже, јако се радује сваком сусрету са школским другарима, а чврстом пријатељству у великој мјери допринијело је и то што их је више од пола разреда становало у Ђачком дому. 
- Било је то прво одвајање од породице и велика животна прекретница, али заиста смо се лако прилагодили животу у дому. Васпитачи су нам били као други родитељи, бринули су о свим нашим потребама, помагали у савладавању школских обавеза, прича Бабић.
Јања Миловановић је из Бијељине, из родног града никад на дужи период није одлазила, али сваком сусрету са старим другарима посебно се радује. 
-Тај осјећај поновног сусрета је тешко описати, али увијек кад се састанемо ја као да се вратим у те дане, са свима њима разговарам и шалим се на начин на који сам то чинила и кад смо били средњошколци, каже Јања.  
Дружење школских другара је протекло у прелијепој атмосфери. Након окупљања испред своје школе, дружење су, уз вечеру, пиће и музику, наставили у ресторану Пет језера.

М.Р.